KAO KROZ MAGLU 4

SLAVIŠA

Interesantno je kako nas neka sitnica začas pošalje u prošlost. Slatkasti ukus u ustima Slavišu podseti na one duguljaste četvrtaste šećerne bombone umotane u sjajni papir, koje su se kao ukrasi kačile na novogodišnje jelke pre tridesetak godina. Već mu se stvorila slika pred očima kako stoji pored okićenog zimzelenog drvceta sa nekim autićem u rukama, čekajući da ga fotografišu. Blic je sevnuo i on, pre nego što se pomerio i ustupio mesto drugom detetu, skinu neprimetno jednu plavu bombonu sa jelke. Nikad mu ih nije bilo dosta.

Roditelje nije zapamtio. Odrastao je po domovima. Pojedina deca su volela da maštaju kako se odjednom pojavljuju bogati mama i tata i grabe svoje dete, ne mogavši da sakriju kajanje što su dozvolili da im beba nekad davno bude kidnapovana, a oni su je onda tražili i tražili... Slaviša nije bio takav. Nikad mu ništa slično nije prošlo kroz glavu. Lakše mu je bilo da misli o njima kao da su umrli, nego da su ga jednostavno napustili kao bebu. A domove za nezbrinutu decu je menjao zbog maltretiranja. Naime, nasilnici nikada ne napadaju druge nasilnike. Oni uvek nekako, skoro prećutno, podele teritorije ili delatnosti i među njima je uglavnom uvek sve „u redu“. Povučen, ćutljiv i miran, Slaviša je uvek bio idealan da nasilnik ispuni svoju „svrhu postojanja“. Nevolja je jedino bila u tome što je u njegovim rukama i nogama oduvek bilo previše snage i gipkosti u odnosu na uzrast. Kada bi mu dosadilo da trpi aroganciju, podlost, krađu, ismevanja, maltretiranja i udaranja, dolazilo bi do sledeće scene: nasilnik bi ostao da leži previjajući se od bolova, izvaljene vilice ili slomljene ruke a Slaviša bi bio spakovan za preseljenje u drugi dom. Jedina lepa stvar, koju je nosio u mislima iz domova, bili su novogodišnji dočeci i bombone sa ukrašenog borića. I dvoje prijatelja koje je izmislio kad je imao desetak godina da bi imao s kim da igra „ne ljuti se čoveče“, a kasnije i šah: Slavicu i Sinišu. Za razliku od ostale dece, oni su bili pristojni, kulturni, veseli i uvek spremni da ga saslušaju ili igraju se s njim. Imao je običaj i da ih ponekad provoza u svom taksiju, da im se nečim pohvali...

Kružio je okolo već par sati bez rezultata. Zaključi da je za ovu noć dosta i okrete volan lagano, skrećući u ulicu koja je vodila ka zgradi u kojoj je živeo. Stade uz ivičnjak i taman ugasi motor, kad ih ugleda u retrovizoru. Slavica i Siniša su se približavali o nečemu živo raspravljajući. Kad su se već približili sasvim uz vozilo, on otvori desna vrata.

„...Hej, pa gde si ti, srećice??...“ – skoro povika Slavica uz osmeh, koji je slomio več mnoga srca. – „...kako si znao da pričamo o tebi??“

„Pa, jedino o meni kad pričate onako mlatarate rukama!“ – odgovori Slaviša osmehom. Bilo je i drugih ljudi, koji su mu postajali... prijatni, skoro dragi, ali njih dvoje je voleo više od svog života, nesebično.

„...Eh, zaključili smo da si totalni duduk za bilo koju vrstu umetnosti...“ – reče Siniša, bacajući se na zadnje sedište.

„A na osnovu čega, moliću lepo??“ - nasmeja se Slaviša.

„Siki tvrdi da je za umetnički talenat neophodna doza... hmm, duhovnosti. A ti si tako materijalan i... „opipljiv“ u svom naučničkom dokazivanju svega i svačega, da se neke tvoje teorije opasno približavaju blasfemiji.“

„Pa jeste...“ – poče Siniša da opet mlatara rukama – „...kad si ga videla da čita nešto drugo sem tih njegovih „stručnih“ i „naučnih“ knjiga... kad si doživela da pusti mašti na volju u vezi bilo čega?? On drugo i ne radi nego vozi ovaj svoj taksi, a kad ne vozi, razrađuje svoje teorije...“

„Dobro, pa nije sve baš tako...“ – prekinu ga Slaviša.

„...Heej!!... šta ti je ovo?...“ – povika Slavica, vadeći neki papir iz pregrade za sitnice, po kojoj je kopala tražeći... nešto.

„...ma, nije ništa...“ – poče da zamuckuje Slaviša.

Slavica brzo razmota sklopljeni papir.

„Pesma!!“ – povika – „naš Slaviša piše pesme!!“ – lice joj se ozari.

„Daj da vidim!“ – viknu Siniša i zgrabi papir, pa se zavali u sedište i poče da čita na glas...

„GOLIŠAVOST

Ja sam go

I zato me je lako povrediti

Izgoreti cigaretom

Ogrebati slučajno

O, mogao bih ja

Obući lepo odelo

Pa da mi svi govore: „izvolite gospodine“

I da mi niko ne napravi

Bolni plik žarom cigarete

Mogao bih se i siromašno obući

Pa da mi svi kažu: „jaooo“

Gledajući sažaljivo

I zaštitio bih se

Bar od slučajnih ogrebotina

Mogao bih se obući i kao pajac

Ili staviti na nos crvenu lopticu

I biti klovn

Pa da se svi izvrnu na leđa

Od smeha

Kad me vide

Smatrali bi me budalom

Ali me smehom niko ne bi povredio

Svaka ćuška

Gurkanje

Uvreda

Bila bi odvučena

U jedan od hiljadu

Klovnovih tajnih džepova

Svejedno,

Ne volim da se oblačim ni u pidžamu

Bojim se da bih zaspao

U pidžami ili bilo kojoj drugoj odeći

Pa bi me neko našao

I uspavanog odneo

Tamo gde ne pripadam

Misleći da sam se izgubio

I zaspao tražeći put kući

A ja bih se probudio

U stranom okruženju

Nepoznatom

Opasnom

Bio bih zbunjen i uplašen

I mislim da bih onda bio najjače

I najdublje

I najtrajnije

Povređen

Zato ne volim da se oblačim

Kad sam go

Niko me nigde ne vodi

I ne nosi...

Volim da sam

Iskreno i otvoreno

Emotivno golišav

Pravi ja.”

Svo troje zaćutaše. Siniša vrati papir sa pesmom Slavici, kojoj je suza bežala niz obraz.

„Rasplakao si me, konju jedan... osetljivi!“

„...ali, nisam...“ – pokuša Slaviša.

„Ćuti! Otkad pričam ovom ovde da ti nisi bezosećajna mašina...“

„...nisam rekao da je...“ – pokuša Siniša da se odbrani.

„Ćuti i ti!“ – viknu Slavica. – „...pustite me da...“

Slaviša pokuša da je pomiluje po kosi okrećući pogled ka Siniši, kad ga prenu lupanje po staklu levih vrata.

„Dobro jutro komšija! Nisi valjda završio za danas? Može li još samo jedna vožnja, žurim na posao?“

„O, dobro jutro doktore. Izvolite.“

„Šta to tražiš, nema ovde ničeg...“ – reče doktor Petković dok se lagano spuštao na zadnje sedište - „...hm, znam te tolike godine, a... Znaš, učinilo mi se da sam te video malopre kao da razgovaraš s nekim u praznom vozilu. Ako ne nađeš neku ženu da se brine o tebi, postaćeš uskoro kao oni moji pacijenti na brdu.“

„Ma, nešto sam... nema veze...“

Doktor se zavali u sedište a Slaviša startova automobil, uključi levi pokazivač pravca i uključi se u saobraćaj...