KAO KROZ MAGLU 4

SLAVIŠA

Interesantno je kako nas neka sitnica začas pošalje u prošlost. Slatkasti ukus u ustima Slavišu podseti na one duguljaste četvrtaste šećerne bombone umotane u sjajni papir, koje su se kao ukrasi kačile na novogodišnje jelke pre tridesetak godina. Već mu se stvorila slika pred očima kako stoji pored okićenog zimzelenog drvceta sa nekim autićem u rukama, čekajući da ga fotografišu. Blic je sevnuo i on, pre nego što se pomerio i ustupio mesto drugom detetu, skinu neprimetno jednu plavu bombonu sa jelke. Nikad mu ih nije bilo dosta.

Roditelje nije zapamtio. Odrastao je po domovima. Pojedina deca su volela da maštaju kako se odjednom pojavljuju bogati mama i tata i grabe svoje dete, ne mogavši da sakriju kajanje što su dozvolili da im beba nekad davno bude kidnapovana, a oni su je onda tražili i tražili... Slaviša nije bio takav. Nikad mu ništa slično nije prošlo kroz glavu. Lakše mu je bilo da misli o njima kao da su umrli, nego da su ga jednostavno napustili kao bebu. A domove za nezbrinutu decu je menjao zbog maltretiranja. Naime, nasilnici nikada ne napadaju druge nasilnike. Oni uvek nekako, skoro prećutno, podele teritorije ili delatnosti i među njima je uglavnom uvek sve „u redu“. Povučen, ćutljiv i miran, Slaviša je uvek bio idealan da nasilnik ispuni svoju „svrhu postojanja“. Nevolja je jedino bila u tome što je u njegovim rukama i nogama oduvek bilo previše snage i gipkosti u odnosu na uzrast. Kada bi mu dosadilo da trpi aroganciju, podlost, krađu, ismevanja, maltretiranja i udaranja, dolazilo bi do sledeće scene: nasilnik bi ostao da leži previjajući se od bolova, izvaljene vilice ili slomljene ruke a Slaviša bi bio spakovan za preseljenje u drugi dom. Jedina lepa stvar, koju je nosio u mislima iz domova, bili su novogodišnji dočeci i bombone sa ukrašenog borića. I dvoje prijatelja koje je izmislio kad je imao desetak godina da bi imao s kim da igra „ne ljuti se čoveče“, a kasnije i šah: Slavicu i Sinišu. Za razliku od ostale dece, oni su bili pristojni, kulturni, veseli i uvek spremni da ga saslušaju ili igraju se s njim. Imao je običaj i da ih ponekad provoza u svom taksiju, da im se nečim pohvali...

Kružio je okolo već par sati bez rezultata. Zaključi da je za ovu noć dosta i okrete volan lagano, skrećući u ulicu koja je vodila ka zgradi u kojoj je živeo. Stade uz ivičnjak i taman ugasi motor, kad ih ugleda u retrovizoru. Slavica i Siniša su se približavali o nečemu živo raspravljajući. Kad su se već približili sasvim uz vozilo, on otvori desna vrata.

„...Hej, pa gde si ti, srećice??...“ – skoro povika Slavica uz osmeh, koji je slomio več mnoga srca. – „...kako si znao da pričamo o tebi??“

„Pa, jedino o meni kad pričate onako mlatarate rukama!“ – odgovori Slaviša osmehom. Bilo je i drugih ljudi, koji su mu postajali... prijatni, skoro dragi, ali njih dvoje je voleo više od svog života, nesebično.

„...Eh, zaključili smo da si totalni duduk za bilo koju vrstu umetnosti...“ – reče Siniša, bacajući se na zadnje sedište.

„A na osnovu čega, moliću lepo??“ - nasmeja se Slaviša.

„Siki tvrdi da je za umetnički talenat neophodna doza... hmm, duhovnosti. A ti si tako materijalan i... „opipljiv“ u svom naučničkom dokazivanju svega i svačega, da se neke tvoje teorije opasno približavaju blasfemiji.“

„Pa jeste...“ – poče Siniša da opet mlatara rukama – „...kad si ga videla da čita nešto drugo sem tih njegovih „stručnih“ i „naučnih“ knjiga... kad si doživela da pusti mašti na volju u vezi bilo čega?? On drugo i ne radi nego vozi ovaj svoj taksi, a kad ne vozi, razrađuje svoje teorije...“

„Dobro, pa nije sve baš tako...“ – prekinu ga Slaviša.

„...Heej!!... šta ti je ovo?...“ – povika Slavica, vadeći neki papir iz pregrade za sitnice, po kojoj je kopala tražeći... nešto.

„...ma, nije ništa...“ – poče da zamuckuje Slaviša.

Slavica brzo razmota sklopljeni papir.

„Pesma!!“ – povika – „naš Slaviša piše pesme!!“ – lice joj se ozari.

„Daj da vidim!“ – viknu Siniša i zgrabi papir, pa se zavali u sedište i poče da čita na glas...

„GOLIŠAVOST

Ja sam go

I zato me je lako povrediti

Izgoreti cigaretom

Ogrebati slučajno

O, mogao bih ja

Obući lepo odelo

Pa da mi svi govore: „izvolite gospodine“

I da mi niko ne napravi

Bolni plik žarom cigarete

Mogao bih se i siromašno obući

Pa da mi svi kažu: „jaooo“

Gledajući sažaljivo

I zaštitio bih se

Bar od slučajnih ogrebotina

Mogao bih se obući i kao pajac

Ili staviti na nos crvenu lopticu

I biti klovn

Pa da se svi izvrnu na leđa

Od smeha

Kad me vide

Smatrali bi me budalom

Ali me smehom niko ne bi povredio

Svaka ćuška

Gurkanje

Uvreda

Bila bi odvučena

U jedan od hiljadu

Klovnovih tajnih džepova

Svejedno,

Ne volim da se oblačim ni u pidžamu

Bojim se da bih zaspao

U pidžami ili bilo kojoj drugoj odeći

Pa bi me neko našao

I uspavanog odneo

Tamo gde ne pripadam

Misleći da sam se izgubio

I zaspao tražeći put kući

A ja bih se probudio

U stranom okruženju

Nepoznatom

Opasnom

Bio bih zbunjen i uplašen

I mislim da bih onda bio najjače

I najdublje

I najtrajnije

Povređen

Zato ne volim da se oblačim

Kad sam go

Niko me nigde ne vodi

I ne nosi...

Volim da sam

Iskreno i otvoreno

Emotivno golišav

Pravi ja.”

Svo troje zaćutaše. Siniša vrati papir sa pesmom Slavici, kojoj je suza bežala niz obraz.

„Rasplakao si me, konju jedan... osetljivi!“

„...ali, nisam...“ – pokuša Slaviša.

„Ćuti! Otkad pričam ovom ovde da ti nisi bezosećajna mašina...“

„...nisam rekao da je...“ – pokuša Siniša da se odbrani.

„Ćuti i ti!“ – viknu Slavica. – „...pustite me da...“

Slaviša pokuša da je pomiluje po kosi okrećući pogled ka Siniši, kad ga prenu lupanje po staklu levih vrata.

„Dobro jutro komšija! Nisi valjda završio za danas? Može li još samo jedna vožnja, žurim na posao?“

„O, dobro jutro doktore. Izvolite.“

„Šta to tražiš, nema ovde ničeg...“ – reče doktor Petković dok se lagano spuštao na zadnje sedište - „...hm, znam te tolike godine, a... Znaš, učinilo mi se da sam te video malopre kao da razgovaraš s nekim u praznom vozilu. Ako ne nađeš neku ženu da se brine o tebi, postaćeš uskoro kao oni moji pacijenti na brdu.“

„Ma, nešto sam... nema veze...“

Doktor se zavali u sedište a Slaviša startova automobil, uključi levi pokazivač pravca i uključi se u saobraćaj...

KAO KROZ MAGLU 3

KANARINCI



„Ne gurkaj me!... prosuću ovo“

„Kako je bilo sinoć, a?... a?...“

„...’ej, Beli, ostavi me na miru... ništa nije bilo!“

„Kako,bre, ništa?? Zoka mi se klela da Smilja „pada“ na plavušane! ...a ako ti, Žućo, nisi plavušan, ne znam ko je... k’o da ti nije samo keva Šveđanka, nego cela familija do pradede!! Ha, ha, Šved sa pedigreom!! Hahaha... „

„Samo ti zezaj!“

„A da nisi bio baš plavušan, pa nisi ukapirao njene odobravajuće i „pozivne“ signale, a?“

„Ako pod „pozivnim signalom“ podrazumevaš vodu u lice i demonstrativno okretanje leđa...“

„Zdravo momci – zacvrkuta Zoka u prolazu, noseći neke peškire - ...ej, Žućo, rekla mi Smilja da te slučajno sinoć srela u Barutani!“

Njih dvojica zaćutaše gurajući kolica sa hranom, zagledani u zgodni zadnji deo njene bele uniforme.

„Hmda... – promrmlja Žuća – i...?“

„Pa ništa, rekla je da si sladak... smor, ali sladak... sladak na onaj jadni, patetični način...“- dodade kikoćući se i bežeći iza ćoška. Promašivši je za malo, jedna krofna tresnu o suprotni zid i rasu šećer u prahu okolo. Zokin kikot i ubrzano lupkanje klompica se gubio u levom hodniku, dok su njih dvojica skretala desno ka trpezariji.

„Sad si jednog ostavio bez dezerta“ – reče Beli.

„...i to me zabole...“ – promrmlja Žuća.

Beli širom otvori vrata trpezarije, a Žuća teatralno ugura kolica unutra.

„Zdravo, društvo, ima li gladnih? – viknu nasmešeno vozeći kolica sa hranom prema stolovima po kojima su već bili raspoređeni plastični tanjiri i plastične kašike. – ko voli teleću čorbicu, a? Mara je danas nadmašila sebe...“

„Ej, Draganče, ’ajde, ručak – doviknu nasmejano Beli, prilazeći prozoru i noseći lekove. – ’ajmo jednu žutu tableticu pred ručak, ostavi te kondore na miru.“

Činilo se da ga Dragan ne čuje. Verovatno ga i nije čuo! Imao je običaj da se isključi, učauri i da za njega spoljni svet ne postoji. Imao je strahovitu moć koncentracije. Mogao je tako da kanališe pažnju da bi, usred najveće buke za vreme uličnog dočeka Nove godine, čuo samo zvuk violine, koji je jedva dopirao kroz prozor stana na sedmom spratu jedne zgrade na trgu. Trenutno je bio zaokupljen „razgovorom“ sa dvoje svojih prijatelja – parom kanarinaca, koji su mu redovno dolazili u posetu i pevali dok im je ostavljao komadiće krofni i neke mrve na prozorsku dasku. Mužjak je bio predivno jarko žut, dok je ženkica bila obučena u svetlo crveno perje. Inače kanarinci mogu da prihvate čovekovu bliskost, skoro kao papagaji. Onako „dundasti“ i skakutavi, kao da su razumeli ono što im je Dragan mislima govorio pa mu odgovarali pesmom. Nazvao ih je „Žuća“ i „Bela“, po Dragoljubu i Jovanu, bolničarima. Baš ih je u tom momentu pitao mislima zašto su nervozni. Skakutali su, cvrkutali i pogledavali dole prema bašti. Dragan pogleda dole iako je znao šta će ugledati. Među ružama je sedeo potpuno crn mačak, Mraca. Gledao je prema prozorskoj dasci i oblizivao se. Draganu prođe kroz glavu da Mraca verovatno sad žali što nema krila, pa da poleti do prvog sprata.

„...nemate zbog čega da budete nervozni – pomisli Dragan – u svakom momentu možete odleteti u nedohvat... u bezbedne plave visine...“

Dvoje cvrkutavaca su ga gledali kao da ga razumeju.

„Sem toga, znate da ne bih dozvolio nikome da vam naudi.“ – dodade sa smeškom.

Beli, priđe Draganu s leđa, a „Žuća“ i „Bela“ odlepršaše ka šumarku. Mraca, dole, frknu i poče da se polako udaljava besno uvijajući vrh repa.

„...sledeći put, sledeći put...“ – kao da se čulo njegovo gunđanje kroz brkove.

„Draganče, hajde lekić...“ – reče Beli.

Dragan uze plastičnu čašicu sa komadićem hemije umotanim u šećernu glazuru iz Jovanove ruke. Istrese tabletu na jezik i pruži ruku ka čaši sa vodom.

...

U tom trenutku, na potpuno drugom mestu, Slaviša oseti nekakav slatkasti ukus u ustima. Obliza zube i mljacnu par puta.

„Otkud ovo, odjednom?“


(nastaviće se...)

KAO KROZ MAGLU 2

SLAVICA



Slavica je bila milo dete. Kao jedinica rasla je okružena ljubavlju i pažnjom. Majka joj je doživela nekakve komplikacije prilikom porođaja, tako da su doktori mogli samo da konstatuju da će Slavica ostati njeno jedino rođeno dete.

Od momenta kada su je uneli u kuću, po povratku iz porodilišta bila okružena ljubavlju, ali su lagano i neprimetno, vremenom, razne obaveze počele da odvlače roditelje od kuće i neposrednu pažnju su zamenili neki drugi načini izražavanja ljubavi. Ma koliko pokušavali da je razmaze poklonima, nisu uspevali. Sve igračke i slatkiše ona je uvek nesebično nudila i delila sa drugom decom. Druga deca su naravno volela da budu u njenom društvu. Oči su im se caklile dok su grabili čokoladu ili neku igračku. Ustvari, voleli su slatkiše i igračke. I naravno da nijedno dete nije primećivalo na tom otvorenom licu da, dok daje, iskreni osmeh prate duboke, ali i nekako tužne, prelepe oči. Nadala se da će jednom da ukrsti pogled sa nekim drugarom ili drugaricom a ne da njihove razrogačene oči budu upiljene samo u slatkiš ili igračku. Naravno da niko nije primećivao da onako nasmejana i nesebična ustvari pati za bratom ili sestrom, za nekim vršnjakom ko je neće voleti samo zbog igračaka.

Kao izuzetno inteligentna i radoznala nije nikad imala problema sa školom. Učenje je doživljavala kao igru. Uvek joj je bilo malo ono što joj je učiteljica objašnjavala na času. Htela je da sazna još: kako, zašto, otkud... Ubrzo je igračke zamenila knjigama. A kako u njenoj sobi više nije bilo igračaka, tako su se isprva proredile, a zatim i prestale posete „prijatelja“. To joj, izgleda, nije puno smetalo. Imala je svoje „tvrdo ukoričene prijatelje“ koji su se direktno njoj obraćali, „gledali je u oči“, vodili sa sobom u avanture, otkrivali joj svoje tajne... I, što je najvažnije, bili su uvek tu za nju! U svako doba dana ili noći. Rano je shvatila da je najveći poklon koji može nekom da se da: svoje vreme. Taj poklon ništa materijalno ne može da zameni po vrednosti. A od kada nema igračaka, ni njeni školski drugovi nisu „imali vremena“ za nju. Zamenili su ih „papirni prijatelji“, izmaštani prijatelji, najverniji prijatelji...

Vrlo brzo je sa knjiga za malu decu prešla na „ozbiljnija“ dela. Pročitala je nekoliko knjiga za stariju decu o životima slikara i odjednom razumela ona golicanja i drhturenja ispod kože kada bi sedela zagledana u neki lep pejsaž... Bila je umetnik, slikar u duši a da toga do tada nije bila svesna. Ono što su „crtkali“ u školi nije bilo baš podsticajno za nju, ali ono što je pročitala u knjigama... kao da je razbilo katanac na nekom kovčežiću, otvorilo ga i oslobodilo sadržaj da izleti napolje.

„Neću ovo! Volela bih da imam pribor za crtanje. Ali neki ozbiljan, a ne flomastere u trideset i dve boje. I neki blok za crtanje. Sa pravim papirom za crtanje.“

Stajala je ozbiljnog lica, onako „loknasta“, dok je krupnim očima gledala zapanjene roditelje. U ispruženoj ruci je držala Barbiku, koju je upravo izvadila iz šarenog papira, kojim se umotavaju pokloni.

„Kako ne shvataju...“ - razmišljala je - „...da se odavno ne igram sa lutkama? Pa ja polazim u treći razred! Ja sam već velika!“

Naravno da je odmah dobila slikarski komplet kao da je upisala umetničku školu. U velikom paketu je bilo svega: od olovaka svih tvrdoća, od 7B do 7H, gumica, ugljena, pastela, tempera... do desetak vrsta najkvalitetnijeg papira za svaku tehniku. Novac, naravno, za njene roditelje nikada nije bio problem.

Sva srećna, istrčala je ispred kuće i počela da skicira cvet u bašti. Zatim je prešla na jedan lepo oblikovani žbun, pa na neku ptičicu na grani velikog hrasta. Iznenađujuće dobro je napredovala u tehnici. Njena učiteljica je rekla da „ima oko“, i da ima „laganu ruku“, i da „ima osećaj“... Pred zaključivanje ocena na kraju trećeg razreda, na dvočasu likovnog su dobili kao temu: proleće. Dok su ostala deca razmišljala šta da naslikaju ili se mučili sa visibabama ili ljubičicama, Slavica kao da je celog života čekala na taj dan. Smešak joj nije silazio s lica dok je od izmišljene scene u glavi stvarala sliku . Olovka u ruci je prosto letela po papiru, prateći pogled razigranih, krupnih očiju. Loknice su joj sve vreme veselo igrale oko glave. Skicirala je scenu a onda otvorila tempere...

Na kraju drugog časa, učiteljica poče da skuplja radove. Stade pored Slavice i zagleda se u sliku.

„Baš lepa slika...“ - pomisli - „...ovo mora da se urami i da ide na zid u foajeu.“

„Baš si ovo lepo naslikala, dušo. Baš ti je lep ovaj potočić... i ova livada... i lepo si naslikala, vidi se da je sunčan dan, a nema sunca na slici... hm, baš topla slika. I ovo troje dece... baš su lepo predstavljeni... i baš se lepo drže za ruke i kao da se igraju, a nigde nema igračaka... Ova curica u sredini, to si ti, dušo?“

„Jesam.“

„A ova dvojica dečaka što se s njom drže za ruke?“

„To su moja dva brata: Siniša i Slaviša.“

„Ali, dušo, ti nemaš braće... „

„Sad imam!“ – odgovori mirno Slavica.


(nastaviće se...)

KAO KROZ MAGLU 1

SINIŠA

Siniša je imao duge periode ćutanja. Sedeo bi mirno, zagledan u neke samo njemu znane daljine, bez obzira da li „gleda“ kroz prozor ili u zid. Dokazano je imao dečju, razigranu i bezgraničnu maštu. Njegove knjige i slikovnice za decu su bile veoma tražene.

Prvu pripovetku je objavio u školskim novinama dok je bio u četvrtom razredu osnovne škole. Bila je to neka nestvarna, vanvremenska bajka, sazdana od njegovih želja i snova. Napisana je na „pismenom iz maternjeg“ kao njegov doživljaj zadate teme: „Šta ću poželeti od deda Mraza?“. Igračke je sam pravio od drveta, papira... jer njegovi roditelji nikad nisu imali dovoljno para ni da se prehrane i da ga obuku, , a kamo li još i igračke da mu kupuju. S obzirom na to da se osećao neshvaćenim i nevoljenim, umesto igračaka, poželeo je od deda Mraza dvoje prijatelja: Slavišu i Slavicu. Smestio je zatim svo troje u nekakvu „nedođiju“ gde su se igrali svega i svačega, i gde su se njih dvoje smejali njegovim trapavim šalama i potpuno ga razumeli. I sve je to stalo na dve strane „pismenog“. Učiteljica je bila srećna što u svom razredu ima „jedno maštovito i pametno dete – budućeg pisca“ i dala je njegov pismeni zadatak školskim novinama da objave. A Siniša? On je bio jako ponosan na sebe. Drugari iz razreda kao da su počeli da ga gledaju drugim očima. Njihovo odeljenje je zbog njega postalo poznato. Ustvari, i dalje su ga izbegavali, nisu se baš previše družili s njim, ali su ga gledali „drugim očima“.

Ubrzo je primetio da mala deca vole da se druže s njim za razliku od njegovih vršnjaka. Kao da je postojala neka nevidljiva granica na napunjenih devet – deset godina. Oni ispod te granice su ga smatrali zanimljivim, smešnim, pametnim... A za starije od te granice je bio dosadan, uobražen, čudan i ne baš poželjan za igru i rođendanske žurke. Umelo je to baš da boli ponekad, ali ga je istovremeno teralo da mašta i dalje i da piše.

Prva zvanično objavljena knjiga pripovedaka za decu bila je „Vesela i šarena iznenađenja“. U izlozima knjižara se pojavila dok je završavao gimnaziju. Treba li naglašavati da je bio „jezički smer“? Njegov profesor književnosti Jovan Đ. Milosavljević se vrlo pohvalno izrazio o knjizi u predgovoru. Lokalne novine su objavile par afirmativnih članaka. Siniša je pamtio izveštaj lokalne televizije sa sajma knjiga te godine kada su „Vesela i šarena iznenađenja“ doživela premijeru i odmah postala „bestseler“.

„...dobro veče dragi gledaoci, sa nama je gospodin Jovan Milosavljević, koji...“

„...khm, profesor Jovan Đ. Milosavljević!“

„...izvinjavam se, profesore,... sa nama je gospodin Jovan Đ. Milosavljević, profesor koji je, ako tako mogu da kažem, otkrio pisca u našem Siniši i učinio ga poznatim. Profesore, šta našim gledaocima možete da kažete o Siniši i njegovom delu?...“

„...khm... paaaa, Sinišu sam zapazio još na prvoj godini. U njegovim pismenim sastavima je bilo neke razigranosti, ali i dubine, simbolizma... mmmm... umeo je da izrazi taj neki osećaj, emociju... onu koju oseća malo dete, a opet tako zrelu i odgovornu... „

„Ljigavci!“ – bilo je jedino što je prošlo Siniši kroz glavu dok je gledao snimak.

I pored određene popularnosti, i dalje je bio uglavnom usamljen i ne baš shvaćen od „svoje generacije“ i starijih. Nijednom nije pozvan na „godišnjicu mature“. A verovatno ne bi ni otišao i da su ga zvali. Odavno je shvatio da su one „druge oči“ bila zavist i prezir.

Jedini koji su ga pratili i podržavali i posle fakulteta, koji su mu bili drugari, bili su par godina stariji Slaviša, njegov najveći kritičar, i nešto mlađa Slavica, koja ga je prosto obožavala.



Nastaviće se...



(svaka sličnost sa stvarnim imenima i događajima je nenamerna!)